Након Београдских снежних 2-2 крећемо на пут дуг 2000км да бодрењем помогнемо вољеном клубу да настави свој поход кроз европу. У аутобус се уносе велике количине алкохола,највише пива, тако да се већ после 30-ак мин. Вожње чује оно чувено мајсторе стани да пишамо и то се понавља на сваких 50-ак км. Током целог пута.

После пар сати вожње стижемо на Мађарску границу и док нас наши брзо пропуштају Мађари нас задржавају 2 сата после чега се у првој самопослузи снабдевамо новим количинама пива и хране (већину ствари заборављамо да платимо).

На Мађарско-Украинској граници се поново задржавамо 2 сата али то не смањује расположење у аутобусу и што се више приближавамо Киеву број празних флаша се све више гомила. Пут се одуговлачи више него што смо рачунали,што због веома лошег пута,што због сталног стајања због набавке намирница и одласка у .... Успут упознајемо пар правих друмских кафана где правимо мале паузе због кафе и чорбице.

После 32 сата путовања напокон стижемо у Киеб и смештамо се у хотел. Прва ствар која нам је била у глави је туширање и онда видимо да собе немају купатила већ има једно заједничко на целом спрату,али то нас не спречава да после кратког освежења кренемо у откривање ноћног живота Киева.

Таксијем стижемо до центра и крећемо у разгледање града и обилазак локалних кафића, после пар пива и пице одлазимо у Ирску паб да одгледамо Барселона – Челзи. Пошто смо били једини који навијамо за Челзи кренули смо са провоцирањем осталих гостију који су после тога кренули један по један да напуштају локал тако да смо на крају остали једини гости у просторији, онда прелазимо у други део паба и крећемо у малтретирање осталих гостију. Због тога нас испред паба сачекују полицајци и одузимају нам пасоше и траже да платимо некакву казну,после цењкања као на пијаци плаћамо петину од казне и таксијем се враћамо у хотел.

После пар сати сна крећемо пут Дњепропетровског који је удаљен 700км од Киева и полако се загревамо за предстојећу утакмицу још већом количином пива. 10-ак км. Испред града нас зауставља полиција и спроводи нас до кафане занимљивог имена ''ковчег'' где нас задржавају до почетка утакмице. На стадион нас спроводи колона полиције и буквално нас аутобусом довозе до трибине где смо смештени, притом пролазимо поред њихових навијача који су више него смешни тако да их нећемо коментарисати.

Одмах после смештања на трибину постављају се транспаренти и креће се са навијањем,иако нас је било свега 60-ак трудимо се да нас играчи чују и да пруже свој максимум. Пред крај полувремеана благи шок,Сале Илић добија црвени,али то као да нам даје нову снагу да бодрењем помогнемо играчима. У другом полувремену не престаје се са навијањем и онда после стативе Симона када за тренутак помислимо да је све готово, гооооооооолллл!!! На трибини лудница,урламо, грлимо се ,скачемо и онда последњи звиждук и Партизан иде даље. Славље не може да нам помути ни полиција која нема разумевање за нашу радост,али је најважније да смо победили.

Онда све поново.40 сати у аутобусу са безброј стајања за пиво, за храну и оно већ легендарно мајсторе стани да пишамо,али после овакве победе то никоме није тешко пало већ су се правили планови за следеће гостовање.

ГК